Vidite, ja sam zarobljenik zemlje u kojoj živim. Bosne i Hercegovine. Ali, kao i svaki zatočenik, ja sam preimenovao državnu tamnicu, napravio virtuelnu državu i viralno je podijelio među istomišljenicima.
Dakle, boli me uvo za sve. Samo vi gledajte vašu Bosnu, odoh ja na utakmicu Srbija-Republika Srpska. Rukomet, neki.
PIŠE: DRAGAN BURSAĆ (Buka.com)
Ona se zove Republika Srpska! Doduše, nemam još pasoš, ali grb, himna, institucija i patriotizam su tu. Kad je Lajbah dočekao pasoš i ja ću, Obilića mi!
Razlog postojanja moje virtuelne zemlje Republike Srpske jeste, jedino i isključivo, MRŽNJA prema Bosni i Hercegovini.
Možete vi to gledati patološki, ali, jebaji ga. Mržnja me pokreće, od mržnje živim, njom se hranim i istina, ona mi je smisao života. Najsrećniji sam kad mrzim, da znate. Što više mrzim, bolje se osjećam. A, kud ćeš veće mržnje nego kad se tvoja odistinska tamnica, znana kao BiH, plasira na Mundijal, pa još igra u Brazilu, pa još na Marakani, pa još protiv Mesija i Argentine. Ja tad toliko mrzim da je to čudo jedno. Ta delirijumska sreća, pomiješana sa mržnjom, od rata nije tako kolala podmazana adrenalinom po venama, aortama i neurotransmiterima mojim.
I davno bih vama ja sve ovo rekao, da sam imao muda. Nekako, jebeš ga, priznajem, nisam imao muda. Ali ovaj Mundijal me je razmudatio. Ja sam do sada bio nacista u svoja četiri zida i na otvorenom poslije treće pive. Tek tada bi se malo razgalio, a kasnije razvalio, pričao viceve o Srebrenici, pričao kako smo mi njih dobili u ratu, ali oni nas u miru…ma znate već kako to ide. Svoji smo.
Ali, sve u svemu, na ovom medijskom nebu okovanom raznoraznim NVO-ovima, koji mrače i oblače, nisam smio istupiti sa svojim objektivnim i realnim stavom, kakvog zastupa 90% takođe objektivnih i moralno-normalnih stanovnika naše, u srcu i na…suncu izmaštane države Republike Srpske.
Nisam imao prostora, mjesta i digniteta da se isprsim i urliknem „mrzim Bosnu“.
A, onda sam na nagovor najboljih drugara i protkan sopstvenom znatiželjom, prolunjao društvenim mrežama i otkrio da masa mladih Srba dijeli sa mnom platformu, da ne kažem mišljenje glede korisnosti mržnje. Ima i tekstova na tu temu. Zapravo, sve vrvi webom od zdravomisleće mržnje. Pišu ljudi fino kako, jebi ga, treba mrziti Bosnu i Hercegovinu i kako je ona ništavna i nepostojeća zemlja, a kako je Republika Srpska naša Narnija, naša Utopija, nedosanjani san koji samo što nije.
Ima tu i dosta smirenih mrzitelja. Nekih gandijevaca. Zamislite taj zen, kad ne želite nikoga zaklati u zemlji koju mrzite, a povremeno se čak i družite sa Muslimanima i Hrvatima??? Ja to ne mogu zamisliti. Moj srpski mozak doživi pregrijavanje. I to je sfera kantovski neuhvatljive subjektivne objektivnosti. Onostrano.
Meni, zaista, kao niti 80% stanovnika Banjaluke, nije jasno kako ljudi mogu navijati za BiH. Iz gore pomenutog narativa, jasno Vam je da su ljudi stanovnici Republike Srpske, koji su Srbi. Inače, ko bi drugo i mogli biti ljudi???
Stvarno, dal’ je voda ušla u uši dobrom Srbinu sred Banjaluke ili Doboja, od ovih poplava, pa mahnito navija za svoju, pardon njihovu zemlju Bosnu i Hercegovinu?
I predsjednik Dodik je onomad rekao da poplave nisu odnijele entitetske granice. I tako je, brate mili. Šta tu koji moj, njihov. Nema dobra, nema zla koje nas može ujediniti. Samo stalna pročišćujuća, purifikovana mržnja.
Mržnju dišem, mržnju živim, a Mundijal mi daje kiseonik za pluća i raspirivanje novih iskrica u nemrzećim dijelovima sebe.
Eh, da je više takvih poput mene! Da javno kažu – da, nacionalista sam, pišem kako razmišljam, a mržnja je OK! Gdje bi nam kraj bio!
Šta je to mržnja
“Mržnja je ljudski osjećaj jake antipatije. Temelji se na svojstvu intenzivnih negativnih osjećaja, i uopšteno se smatra da je mržnja najjači oblik odbojnosti, prezira i nenaklonosti. Uzroci mržnje često mogu biti sebičnost, zavist, povreda osobe, ljubomora ili neuzvraćena ljubav.Ona se temelji na strukturi ličnosti osobe koja mrzi. Zahtijeva kliničku analizu i terapiju.”
Dakle, boli me uvo za sve. Samo vi gledajte vašu Bosnu, odoh ja na utakmicu Srbija-Republika Srpska. Rukomet, neki.
Sa sobom ću ponijeti našu trobojku, te flufenazin, haloperidol, levomepromazin, promazin, tioridazin i zuklopentiksol. Toliko bar imam. Da me ne uhvati ono moje bipolarno rodoljublje. Mislim, kad trebam navijati i birati između Srbije i Republike Srpske. Za to mi treba terapija. Inače je izbjegavam i fejkiram. I predsjednik Dodik me je malo pogubio, kaže da će navijati za Srbiju?! A, šta je sa Republikom Srpskom??? I za koga ću navijati kad teheranski Iran bude igrao protiv BiH????
Preskočimo terapiju, budimo svi poput mene i meni sličnih! Upamtite, domovina se kvalitetno mrzi samo bez liječničkog nadzora i terapije.
I na kraju, ne budimo licemjeri, znam ja da mene mrzi moj virtuelni drugar iz Bihaća, koji JOŠ virtuelnije želi da opšti sa mojom majkom samo zato što sam bio vojnik vojske Republike Srpske. Mrzi me i onaj Joko iz Novog Sela kod Odžaka, što zna da mi je majka Hrvatica rodila mene, četničko kopile. Pa mi sve nekako drago. Mržnja nas je zbližila, ujedinila i spojila. Sad tek dolazi ono pravo! Idu završne utakmice u grupama na Mundijalu!
Treba stići mrziti Hrvatsku i BiH, a zavoljeti Nigeriju i Kamerun. Treba moj drugar po mržnji iz Sarajeva popljuvati Gavrila, srca uzavrela. Ide Vidovdanak, ide drugi krug Mundijala, ide Ramazan. Toliko prelijepih tema, ideja i toponima kojima se hrane sve naše mržnje u posljednjih stotinjak godina. I nema te terapije, tog nadzora, tog karantena koji će nas mrzitelje slobodnog duha i plastične tastature zaustaviti u najvažnijoj glavnoj stvari na Balkanu – MRŽNJI.
Dakle, boli me uvo za sve. Samo vi gledajte vašu Bosnu, odoh ja na utakmicu Srbija-Republika Srpska. Rukomet, neki.
PIŠE: DRAGAN BURSAĆ (Buka.com)
Ona se zove Republika Srpska! Doduše, nemam još pasoš, ali grb, himna, institucija i patriotizam su tu. Kad je Lajbah dočekao pasoš i ja ću, Obilića mi!
Razlog postojanja moje virtuelne zemlje Republike Srpske jeste, jedino i isključivo, MRŽNJA prema Bosni i Hercegovini.
Možete vi to gledati patološki, ali, jebaji ga. Mržnja me pokreće, od mržnje živim, njom se hranim i istina, ona mi je smisao života. Najsrećniji sam kad mrzim, da znate. Što više mrzim, bolje se osjećam. A, kud ćeš veće mržnje nego kad se tvoja odistinska tamnica, znana kao BiH, plasira na Mundijal, pa još igra u Brazilu, pa još na Marakani, pa još protiv Mesija i Argentine. Ja tad toliko mrzim da je to čudo jedno. Ta delirijumska sreća, pomiješana sa mržnjom, od rata nije tako kolala podmazana adrenalinom po venama, aortama i neurotransmiterima mojim.
I davno bih vama ja sve ovo rekao, da sam imao muda. Nekako, jebeš ga, priznajem, nisam imao muda. Ali ovaj Mundijal me je razmudatio. Ja sam do sada bio nacista u svoja četiri zida i na otvorenom poslije treće pive. Tek tada bi se malo razgalio, a kasnije razvalio, pričao viceve o Srebrenici, pričao kako smo mi njih dobili u ratu, ali oni nas u miru…ma znate već kako to ide. Svoji smo.
Ali, sve u svemu, na ovom medijskom nebu okovanom raznoraznim NVO-ovima, koji mrače i oblače, nisam smio istupiti sa svojim objektivnim i realnim stavom, kakvog zastupa 90% takođe objektivnih i moralno-normalnih stanovnika naše, u srcu i na…suncu izmaštane države Republike Srpske.
Nisam imao prostora, mjesta i digniteta da se isprsim i urliknem „mrzim Bosnu“.
A, onda sam na nagovor najboljih drugara i protkan sopstvenom znatiželjom, prolunjao društvenim mrežama i otkrio da masa mladih Srba dijeli sa mnom platformu, da ne kažem mišljenje glede korisnosti mržnje. Ima i tekstova na tu temu. Zapravo, sve vrvi webom od zdravomisleće mržnje. Pišu ljudi fino kako, jebi ga, treba mrziti Bosnu i Hercegovinu i kako je ona ništavna i nepostojeća zemlja, a kako je Republika Srpska naša Narnija, naša Utopija, nedosanjani san koji samo što nije.
Ima tu i dosta smirenih mrzitelja. Nekih gandijevaca. Zamislite taj zen, kad ne želite nikoga zaklati u zemlji koju mrzite, a povremeno se čak i družite sa Muslimanima i Hrvatima??? Ja to ne mogu zamisliti. Moj srpski mozak doživi pregrijavanje. I to je sfera kantovski neuhvatljive subjektivne objektivnosti. Onostrano.
Meni, zaista, kao niti 80% stanovnika Banjaluke, nije jasno kako ljudi mogu navijati za BiH. Iz gore pomenutog narativa, jasno Vam je da su ljudi stanovnici Republike Srpske, koji su Srbi. Inače, ko bi drugo i mogli biti ljudi???
Stvarno, dal’ je voda ušla u uši dobrom Srbinu sred Banjaluke ili Doboja, od ovih poplava, pa mahnito navija za svoju, pardon njihovu zemlju Bosnu i Hercegovinu?
I predsjednik Dodik je onomad rekao da poplave nisu odnijele entitetske granice. I tako je, brate mili. Šta tu koji moj, njihov. Nema dobra, nema zla koje nas može ujediniti. Samo stalna pročišćujuća, purifikovana mržnja.
Mržnju dišem, mržnju živim, a Mundijal mi daje kiseonik za pluća i raspirivanje novih iskrica u nemrzećim dijelovima sebe.
Eh, da je više takvih poput mene! Da javno kažu – da, nacionalista sam, pišem kako razmišljam, a mržnja je OK! Gdje bi nam kraj bio!
Šta je to mržnja
“Mržnja je ljudski osjećaj jake antipatije. Temelji se na svojstvu intenzivnih negativnih osjećaja, i uopšteno se smatra da je mržnja najjači oblik odbojnosti, prezira i nenaklonosti. Uzroci mržnje često mogu biti sebičnost, zavist, povreda osobe, ljubomora ili neuzvraćena ljubav.Ona se temelji na strukturi ličnosti osobe koja mrzi. Zahtijeva kliničku analizu i terapiju.”
Dakle, boli me uvo za sve. Samo vi gledajte vašu Bosnu, odoh ja na utakmicu Srbija-Republika Srpska. Rukomet, neki.
Sa sobom ću ponijeti našu trobojku, te flufenazin, haloperidol, levomepromazin, promazin, tioridazin i zuklopentiksol. Toliko bar imam. Da me ne uhvati ono moje bipolarno rodoljublje. Mislim, kad trebam navijati i birati između Srbije i Republike Srpske. Za to mi treba terapija. Inače je izbjegavam i fejkiram. I predsjednik Dodik me je malo pogubio, kaže da će navijati za Srbiju?! A, šta je sa Republikom Srpskom??? I za koga ću navijati kad teheranski Iran bude igrao protiv BiH????
Preskočimo terapiju, budimo svi poput mene i meni sličnih! Upamtite, domovina se kvalitetno mrzi samo bez liječničkog nadzora i terapije.
I na kraju, ne budimo licemjeri, znam ja da mene mrzi moj virtuelni drugar iz Bihaća, koji JOŠ virtuelnije želi da opšti sa mojom majkom samo zato što sam bio vojnik vojske Republike Srpske. Mrzi me i onaj Joko iz Novog Sela kod Odžaka, što zna da mi je majka Hrvatica rodila mene, četničko kopile. Pa mi sve nekako drago. Mržnja nas je zbližila, ujedinila i spojila. Sad tek dolazi ono pravo! Idu završne utakmice u grupama na Mundijalu!
Treba stići mrziti Hrvatsku i BiH, a zavoljeti Nigeriju i Kamerun. Treba moj drugar po mržnji iz Sarajeva popljuvati Gavrila, srca uzavrela. Ide Vidovdanak, ide drugi krug Mundijala, ide Ramazan. Toliko prelijepih tema, ideja i toponima kojima se hrane sve naše mržnje u posljednjih stotinjak godina. I nema te terapije, tog nadzora, tog karantena koji će nas mrzitelje slobodnog duha i plastične tastature zaustaviti u najvažnijoj glavnoj stvari na Balkanu – MRŽNJI.
