Fudbalska reprezentacija Bosne i Hercegovine izgubila je prvu kvalifikacionu utakmicu za Evropsko prvenstvo 2016. godine protiv selekcije Kipra na, nekoć neosvojivom, Bilinom polju u Zenici.
Kako bi se reklo, izabranici Safeta Sušića pružili su bljedunjavu igru koja se u konačnici odrazila na krajnji rezultat meča. No, porazi u fudbalu, kao i pobjede, znamo, normalna su stvar. Nekad lopta jednostavno neće da sluša, a Fortuna tvrdoglavo odbija da se nakloni i pomiluje svojom blagom rukom. Kako god bilo, poraz u fudbalu nije nikakva propast, niti nešto što se ne može desiti bilo kome.
Dovoljno je samo prisjetiti se ovogodišnjeg Svjetskog prvenstva i demonstracije sile koju je reprezentacija Njemačke izvršila nad domaćinom Brazilom. Ali i nedavnog poraza Njemačke u prijateljskoj utakmici protiv Argentine. Dakle, sve je u fudbalu moguće.
To naravno nije alibi za lošu igru, ali loša igra je ljudska odlika. Onog trenutka kada fudbaleri postanu, a nisu daleko od toga, programirani roboti koje ćemo moći baciti na smetljište čim naprave i najmanju grešku, onda ćemo moći i očekivati da te iste greške što manje prave. Ovako, dok imaju išta ljudsko, poraz je sastavni dio igre. Ako je igra danas uopšte važna činjenica fudbala. Naravno, to sve nije dovoljno navijačima naše fudbalske reprezentacije. Nije se utakmica čestito ni završila, a silni navijači, svi ti fanatični i frenetični fanovi naših fudbalera osuli su paljbu iz svih raspoloživih oruđa i oružja po selektoru Safetu Sušiću i fudbalerima. Te treba ih otjerati, te Sušića treba otpustiti, te ovakvi su, te onakvi su. Brzo je, u tili čas, isparila sva ona pozitivna energija, sav onaj silni "patriotski” zanos koji su navijači fudbalske reprezentacije BiH njegovali u pogledu igre naših reprezentativaca. Ništa više ne važi istorijski uspjeh plasmana na Svjetsko prvenstvo, navijači su gladni uvijek više i više.
Čudno je to sa fudbalom. Nevjerovatna je ta nerelanost, ta silna neurasteničnost u rezonovanju fudbalskih navijača. U svakoj pobjedi se punog srca učestvuje, kao da tribine, a ne momci na terenu, igraju. Ali kad momke na terenu dopadne neki poraz, onda svi dižu ruke od odgovornosti i saučestvovanja. A selektor Sušić je kao i svaki put, što je rijetkost kod nas, bio iskreno otvoren i realan: "Nismo zaslužili da pobijedimo. Prvih 10 minuta sve je dobro funkcionisalo. Dali smo gol i onda kao da smo se zadovoljili tim rezultatom. Nismo imali bezbroj šansi niti smo dominirali”.
Kako bi se reklo, izabranici Safeta Sušića pružili su bljedunjavu igru koja se u konačnici odrazila na krajnji rezultat meča. No, porazi u fudbalu, kao i pobjede, znamo, normalna su stvar. Nekad lopta jednostavno neće da sluša, a Fortuna tvrdoglavo odbija da se nakloni i pomiluje svojom blagom rukom. Kako god bilo, poraz u fudbalu nije nikakva propast, niti nešto što se ne može desiti bilo kome.
Dovoljno je samo prisjetiti se ovogodišnjeg Svjetskog prvenstva i demonstracije sile koju je reprezentacija Njemačke izvršila nad domaćinom Brazilom. Ali i nedavnog poraza Njemačke u prijateljskoj utakmici protiv Argentine. Dakle, sve je u fudbalu moguće.
To naravno nije alibi za lošu igru, ali loša igra je ljudska odlika. Onog trenutka kada fudbaleri postanu, a nisu daleko od toga, programirani roboti koje ćemo moći baciti na smetljište čim naprave i najmanju grešku, onda ćemo moći i očekivati da te iste greške što manje prave. Ovako, dok imaju išta ljudsko, poraz je sastavni dio igre. Ako je igra danas uopšte važna činjenica fudbala. Naravno, to sve nije dovoljno navijačima naše fudbalske reprezentacije. Nije se utakmica čestito ni završila, a silni navijači, svi ti fanatični i frenetični fanovi naših fudbalera osuli su paljbu iz svih raspoloživih oruđa i oružja po selektoru Safetu Sušiću i fudbalerima. Te treba ih otjerati, te Sušića treba otpustiti, te ovakvi su, te onakvi su. Brzo je, u tili čas, isparila sva ona pozitivna energija, sav onaj silni "patriotski” zanos koji su navijači fudbalske reprezentacije BiH njegovali u pogledu igre naših reprezentativaca. Ništa više ne važi istorijski uspjeh plasmana na Svjetsko prvenstvo, navijači su gladni uvijek više i više.
Čudno je to sa fudbalom. Nevjerovatna je ta nerelanost, ta silna neurasteničnost u rezonovanju fudbalskih navijača. U svakoj pobjedi se punog srca učestvuje, kao da tribine, a ne momci na terenu, igraju. Ali kad momke na terenu dopadne neki poraz, onda svi dižu ruke od odgovornosti i saučestvovanja. A selektor Sušić je kao i svaki put, što je rijetkost kod nas, bio iskreno otvoren i realan: "Nismo zaslužili da pobijedimo. Prvih 10 minuta sve je dobro funkcionisalo. Dali smo gol i onda kao da smo se zadovoljili tim rezultatom. Nismo imali bezbroj šansi niti smo dominirali”.